Betonomorje

Zgrade na nekoliko metara od morske obale najvećeg parka prirode Strandža uzrok su nezadovoljstva zaštitnika prirode i ljubitelja čarobnog Sinemoreca. Akumulirani propusti, prekršaji i možda ne baš tačni podaci doveli su do paradoksa izdavanja službenih građevinskih dokumenata za izgradnju na urbanizovanoj teritoriji prirodnog parka. Istovremeno, prema Zakonu o zaštićenim područjima, urbanizovana zemljišta ne mogu biti deo parka.

Upućeni tvrde da su problemi na području ,,Poljana“ nastali zbog nepoštovanja postupka prenamene poljoprivrednog zemljišta u zaštićeno područje u urbanizovano. Prema zakonu, kada postoji potreba za takvom promenom, smanjenje zaštićenog područja treba izvršiti u skladu sa istim postupkom kao i proglašenje zaštićenog područja. Ovo do sada nije urađeno.

Uništavanje obala uništava krajolik i sve prirodne vrednosti Sinemoreca.

Verovatno će se sve razjasniti u sudnici, ali do tada će se beton penjati i izgrizati ono malo što je ostalo od divlje lepotice na našoj morskoj obali.

Branioci Sinemoreca

Marija Čipileva, novinarka, 44 godine

Ovde živim od nedavno, od ove godine, ali u principu sam zaljubljena u ovo mesto. Više od 10 godina svakog leta i kad god mogu tu sam jer je vrlo lepo i čarobno. Prvi put sam došla negde oko 2010 godine.

Bila je to ljubav na prvi pogled. Meni je ovo mesto progovorilo o susretu i upoznavanju neverovatne prirode sa čovekom, jer samo ovde možete videti divlje životinje bukvalno pored dvorišta kuće… Tada su tu bile životinje, ovce… Krajnosti u Sinemorecu okupljeni su na jednom mestu i to je čarobno.

Vidimo sve više i više kako beton, nažalost, cveta I civilizacija preuzima sve veći deo prirode i ne znam da li da je nazovem civilizacijom ili jednostavno beton. To je loše za mene. Po mom mišljenju, civilizacija je znak kulture, a ne izlevanje betona preko mora i zapravo njegovo oduzimanje od svih drugih, jer ste tako odlučili obzirom na to da imate finansijske mogućnosti.

Priroda je za svakoga, ona ne može biti dodeljena samo jednoj osobi, ne postoji mogućnost da postane privatna! Ne postoji zakon koji motiviše oduzimanje jedne livade, već nema morala koji bi opravdao zakone koji dozvoljavaju da se to zemljište preuzme od države, da kaže: ono će postati privatno državno zemljište, mi ćemo ga dati opštini, a opština će ga prodati.

Lokalno stanovništvo koje ovde živi godinama zavisi od opštine zbog posla ili hrane. Oni nemaju nikakve alternative. To je još jedan problem. Umesto da opština razmišlja o tome kako da privuče investitore i stvori dugoročno zaposlenje i posao koji neće naštetiti prirodi, oni su jednostavno smislili da prodaju zemlju. Region je prelep, zašto ne pomisliti na uzgoj biljaka, na primer, na gljive ili slične poljoprivredne aktivnosti ili na podsticanje stočarstva. U stvari, jedino što se radi je da se Strandža seče, vidim to od proleća do jeseni kamionima natovarenim drvima koja se vade da bi se betoniralo more. To su dve aktivnosti opštine. Ona čak ni smeće ne sakuplja! Skandalozno je da ovo pelepo mesto svuda bude zatrpano malim lokalnim deponijama!

Iskreno se nadam da će se, zahvaljujući nezadovoljstvu ljudi i primeru koji su dali vodeći računa o ovom mestu – videla sam kako sami prikupljaju otpad – stvari će se promeniti. Nadam se da će i lokalna uprava rasti intelektualno i moralno i da će ući u svoje stvarne funkcije brinući se o stanovništvu i prirodi.

Ljudmil Valentinov Hajdutov, kuvar, 44 godine

Radio sam mnogo stvari: u hemijskoj laboratoriji bio sam urednik, bavio sam se etnobotanikom, radio sam na ekološkim projektima. Diplomirao sam ekologiju. Živim u Sinemorecu.

Došao sam ovde 1994. godine, bili smo na praksi na fakultetu u Carevu. Nakon toga su mi 2018. godine tokom leta slučajno ponudili posao u Sinemorecu. Jednostavno sam odlučio napustiti život u Sofiji i prihvatio sam ponudu. Neko sam vreme radio, a sledećeg proleća ponovo sam došao ovde i nikada nisam otišao.

Nekako sam pronašao svoje mesto. I pored toga što je administrativno selo, u stvari nije. Sinemorec je posebna mešavina između velikog grada i seoskog života.

Odrastao sam u vremenu velikih promena i protesti su moj poklič nezadovoljstva. U slabo naseljenim područjima uvek postoji zavisnost između lokalnog stanovništva i opštinskih vlasti. Svake godine u Sinemorecu dolazi sve više ljudi, a lokalno stanovništvo kao da se ne brine što će doći vreme prezasićenosti i što će mesto izgubiti svoju atraktivnost i postupno će doći do ozbiljnog odliva.

Iritira me što su zgrade rezultat malih kriminalnih dela. Imaju građevinsko rešenje zasnovano na činjenici da je teren 1 dekar i pretpostavlja se da tako mala površina neće naštetiti zaštićenim područjima. Međutim, sasvim namerno, niko ne vrši procenu ukupnog efekta koji će se dobiti ukoliko se izgrade sve parcele. Ne poznajem ljude koji ovde grade. Potonji je arhitekt i iznenađen sam što je tamo usred morske obale odlučio da gradi. Ne mogu razumeti ni ideju zašto mu se to dopada. Bukvalno je na jedan metar od stena, postoji jedna mala staza i nakon nekog vremena kada dođu i ostali susedi – jednostavno ne razumem … Leti nekako i može, ali zimi su vetrovi ovde brutalni i stvarno ne znam kako ovde može da se gradi …

Sinemorec je područje sa velikim ekološkim vrednostima.

Postoji vrlo zdrava zajednica ljudi koji su davno došli na ovo mesto i koji su uspeli da ponesu sa sobom i zadrže nešto od starog Sinemoreca. Mnogi ljudi misle da ovde postoje izvori energije, možda je to zato što je atrakcija ovog mesta jaka.

Mislim da će se stvari promeniti i mislim da postoji šansa da se sačuva ono što je još ostalo…

Autor fotografije i teksta: Dobrin Kašavelov (Bugarska)