Rusko Petrov – doktor visokih letača

Diplomirao sam veterinu i veterinar sam. Osam godina sam izvršni direktor centra za spašavanje divljih životinja „Zeleni Balkan“. Postao sam volonter pre 11 godina i ovde radim već 10 godina. Već 21 godinu bezuslovno svaki dan sam u Centru za spašavanje.

Pelikan Gruju stigao je ovde 1998. godine, a ja godinu dana kasnije. Doktor Goranov sa Trakijskog Univerziteta već mu je bio uradio operaciju na krilu. Kad sam bio u noćnoj smeni, pelikan Gruju i pas Strandža često su u hladnim noćima spavali sa mnom u sobi. Videlo se da je Gruju bio zaljubljen u Strandžu i neprekidno joj se udvarao. On se osećao kao domaćin i dočekivao je sve goste u Centru, ali imao je poseban afinitet prema satovima i džepnim fotoaparatima. On je dobrodušan, ali ako neko od posetitelja postane neoprezan, Gruju mu je već uzeo kameru ili sat. Nakon sat vremena igranja, ispljunuo bi ih. Gruju ostaje živa legenda Centra.

Još od malih nogu želeo sam da postanem veterinar. Odrastao sam u selu sa bakom i dedom u kojem je bilo životinja. Na našoj farmi ovaca uzgajali smo 230 ovaca i dok sam studirao za veterinarnog tehničara, želeo sam da lečim I da se brinem za bolesne životinje.

Trenutno mi je hobi osvajanje vrhova. Popeo sam se na najviše vrhove u 23 zemlje i uspeo sam da stignem do druge baze Everesta.

Moj 2-3-godišnji sin je uvek uz mene, a sada je sa 10 godina jedan od aktivnih volontera. Nakon škole seda na bicikl i dolazi ovde, a da ga niko ne nosi. Ponekad dođu i njegovi prijatelji, ali kad im dopustim da nešto urade, više se nikad ne vrate.

Zadovoljstvo koje dobijate kada pomazite pticu samo je 2% od posla koji pre toga mora da završite. Mora da se isprljate da bi nahranili pticu, kavez treba očistiti, a to današnjim mladim ljudima izgleda odvratno. Teško je i sa volonterima-ne radi im se.

U noćnim dežurstvima on je uz mene i asistira mi na zavidnom profesionalnom nivou. Verovatno kada smo zajedno, ne osećam da mi nedostaje porodica. Moja supruga me u potpunosti podržava i često me prati, a sada ovde imamo I našeg 11-mesečnog sina.

Kada sam imao 16 godina, išao sam autostopom, a zatim pešice do mesta za pothranjivanje supova da bih radio u divljoj prirodi. Za spavanje sam imao samo 2 jorgana na leđima studentskog doma u kome sam živeo. Sada su uslovi drugačiji – imamo džipove, šatore, novac za službena putovanja, vreće za spavanje, sve. A kad napravimo neki projekat, ne možemo da okupimo ljubitelje koji će ga izvesti. Da bi došli i završili posao, prvo započinju sa planovima o zabavi.

Jako sam vezan za jastreba Mišu s kojim radim na ruku 7-8 godina. On je moj prijatelj i naša su osećanja obostrana. Oboje idemo u vrtić i jaslice, miran sam sa njim jer znam da nikada ne bih povredio dete. Moj sin, sa druge strane, često radi sa Vlatkom koji je crnorepa vetruška, a u Bugarskoj ih nazivamo i kerknez. Oni su jedan od najmanjih sokola u zemlji. Ptica je lakša i prikladna je za mog sina, odnosno za rad sa decom. Ove ptice su divlje životinje. Uvek žele odleteti, uhvatiti nešto kandžama, kljuvati, ali poverenje koje gradimo između čoveka i ptice duga je stvar, koja traje oko 10 godina, ali donekle u njima postoji ta divljina. Teško je, zahteva puno posla …

Kada sam imenovan za menadžera, bili smo tim od 3-4 osobe, trenutno smo u stalnom sastavu nas 14. Centar smo puno razvili u poslednjih 10 godina. Trenutno samo u ovoj bazi ima 300 ptica, a u obe baze ukupno oko 400. Pre mnogo godina, kad sam bio volonter, brinuli smo o 8 ptica. Imamo ukupno 14 lekara. Primamo veliki broj sova, roda, čaplji, vodenih ptica, retko supova, orlova. Vodimo računa o čitavom nizu biodiverziteta u zemlji, od vrabaca do lešinara. Do sada imamo 1.726 pacijenata, prošle godine smo primili 1.890.

Između 40 i 60% ptica uspevamo da vratimo nazad u prirodu. One koje ne možemo da da vratimo preusmeravamo na 16 zooloških vrtova i zooloških punktova u Bugarskoj i specijalizovanih centara u Evropi. Jedan deo ostavljamo u delu za posetioce, dok drugi deo odlazi na razmnožavanje u Centru i jedan vrlo mali procenat, oko 15-20 ptica, eutanaziramo, to su one kojima ne uspevamo da pronađemo drugi dom.

Danas ćemo da oslobodimo 2 vetruške, belorepog jastreba i običnog jastreba. Vetruške su u Centar donešene kao bebe-siročad, mi smo ih dali parovima sa invaliditetom da ih odgajaju, a kad odrastu, pustićemo ih. Beloreip Jastreb takođe nam je došao vrlo mlad i čekali smo da mu izraste svo njegovo perje.

Radimo na raznim projektima za crnog supa, za egipatskog supa, a ove godine i za belorepu vetrušku, kao i za lovačkog sokola. Takođe dežuram u kolima hitne pomoći. Stalno se savetujem sa veterinarima u Centru, kao i sa sezonskim radnicima. Radim sa 150 pripravnika, volontera i praktikanata. Vodim jedinstveni tim za spašavanje divljih životinja u Bugarskoj, koji se sastoji od 53 ljudi.

Spasilački centar zahteva posvećenost. Ponekad leti radim do 22 sata. Često odsustvo iz porodice je sledeća lična žrtva, ali napori i odricanja se isplate na kraju.

Orao kliktaš. Ranjen je. Metak u njegovom krilu slomio mu je dve kosti i ostaće invalid do kraja života, pa će zbog toga živeti sa nama.

Leti se obično brinem o mališanima koji su ispali iz gnezda, pticama sa prelomima krila i nogu, ima mnogo ptica koje je izgorela mreža za prenos električne energije. I, naravno, od lovačkog pucnja. Kada lov započne, bez obzira na vrstu divljači, Centar se odmah puni. Velike ptice poput pelikana, roda, čaplji, orlova – sve je može biti pogođeno od metka. Masovno se puca u ptice, a krivolov je široko rasprostranjen u našoj zemlji. I na kraju, ali ne najmanje važno, trovanje ptica u ogromnom broju. 2017. godine u klisuri Kresne otrovano je 32 od 40 supova. Tako je gotovo cela kolonija uginula. Nekultura, konzumerizam i bezakonje dovode do šokantnih slučajeva okrutnosti prema životinjama u našoj zemlji.

Danas smo izvršili operaciju osteosinteze na velikom jastrebu. Kosti oba krila su slomljena. Tokom operacije stavili smo dva šrafa unutra koja ćemo izvaditi 21. dana, jer su se ptice u potpunosti oporavljale oko 20 dana. Predstoji period od dva meseca rehabilitacije ptice, a zatim njen povratak u prirodu ponovo gde joj je i mesto.

Mi smo jedini pravno legalni Centar za spašavanje divljih životinja u zemlji. Uglavnom prihvatamo ptice, male sisare, vodozemce i gmizavce, kornjače, veverice, vidre, puhove i ježeve, iguane. Izbegavamo velike sisare jer još uvek nismo stvorili osnovu za njihovu rehabilitaciju.

Imamo i teške rehabilitacije, gde ptice ostaju sa nama 5-6 meseci, a ponekad i duže. Imamo morskog orla kojem smo operisali karlicu. To je vrlo specifična i teška operacija. Mislim da na nijednom drugom mestu nije urađena takva operacija karlice, nakon čega je ptica oslobođena. Ova ptica je trenutno na rehabilitaciji oko godinu i po dana.

Puštamo naše ptice u parkove prirode „Bulgarka“ i „Vitoša“. Tamo smo zajedno sa kolegama izgradili kaveze(veliki i otvoreni kavez) za leteće ptice. Zajedno sa svim kolegama radimo na spašavanju prirode i njene biološke raznolikosti.

U zavisnosti od sezone i broja pacijenata, dnevno unosimo od 40 do 120 kilograma hrane. Leti ponekad imamo preko 600 ptica. One jedu meso – konjsko meso i govedinu, jagnjetinu i kozje meso, jer izbegavamo piletinu i svinjetinu. Za one koji jedu žitarice potrebno nam je 15 vrsta različitih žitarica. Za one ptice koje će uskoro biti puštene na slobodu pripremamo hranu na taj način kao da se nalaze u divljini.

Tokom godine Centar poseti oko 5.000 dece. Lepo je imati pravi odnos prema životinjama još od malih nogu. Kad odrastu, trebalo bi da znaju da se ptice ne mogu loviti ili da ako im šišmiš uđe u kuću, ne treba da ga ubiju jer je on korisan. Sa pticama sa kojima radimo, deci pokazujemo koje su povrede i zašto to ne treba da se radi.

Današnjem obrazovanju nedostaju stare sekcije. Deca ne razlikuju životinje. Ali nedostatak dolazi i iz porodice. Katastrofalno je kada roditelji odgajaju decu kao u inkubatoru, bez ikakvog kontakta sa prirodom. Nećete verovati, ali budući veterinarni tehničari ovde po prvi put u životu vide magarca … Možda se za 10 godina prijavimo za evropske projekte da vratimo magarca kao izumrlu vrstu …

Autor fotografije i teksta: Dobrin Kašavelov – Bugarska