Pogranični eko-svetovi Balkana
Države Zapadnog Balkana tek su u procesu ekološkog osvešćivanja. Iako su pojedine prešle u sledeću fazu – fazu rešavanja ekoloških problema, u njoj se ne snalaze najbolje, najpre usled neodgovarajućih politika zaštite životne sredine, finansijskih poteškoća, kao i nepoštovanja propisa.
Ekološki problemi ne poštuju državne granice. Očigledan pokazatelj su pogranične balkanske regije, gde i zagađenja, ali i rešenja, umesto nacionalnih postaju zajednička.
Drina je granična reka čiji je ekosistem oštećen neodrživim upravljanjem kanalizacionim vodama i otpadom, a ponajviše izgradnjom hidroelektrana i mini hidroelektrana. Već u početnoj fazi izgradnje hidroenergetskih brana, u toku raščišćavanja terena, direktno se uništavaju flora i fauna reke i njene okoline.
Zatim, sagorevanjem fosilnih goriva i upotrebom teške mehanizacije koja troši velike količine maziva, nastavlja se negativan uticaj na biodiverzitet. Nivo buke u toku izgradnje dodatno uznemirava lokalne vrste, dok hidrotehnički radovi utiču na njihove migracione pravce i reprodukciju, što često dovodi do olakšanog razmnožavanja invazivnih vrsta.
Za mladicu, jednu od najugroženijih ribljih vrsta u Evropi, sliv Drine je dom za skoro trećinu jedniki na Balkanu, te su izgrađene brane razlog drastičnog smanjenja broja jedinki ove endemične vrste.
Samo 5,44% sliva Drine je pod zaštitom, što je daleko ispod evropskog proseka, s obzirom da njen kanjon predstavlja dom Pančićeve omorike, Pančićevog skakavca i jednostranocvetnog zvončića, takođe endemičnih vrsta.
Drini dodatno šteti i nedostatak kooperativnog upravljanja ekstracijom šljunka, prirodnog mrestilišta ribe. Nekontrolisana eksploatacija peska i šljunka sa obe obale reke narušava morfologiju korita i predstavlja okidač za destabilizaciju njenog toka.
Drina nije imuna ni na klimatske promene – usled nepostojanja ili nedovoljnih kapaciteta sistema za odvodnjavanje, reka je u prethodnim godinama više puta plavila okolna zemljišta, a ekstremne suše, pored ugrožavanja populacije ribe, povećavaju temperaturu vode, te i koncentracije zagađujućih materija i tako degradiraju kvalitet reke.
Dobra vest je da su se, proglašenjem Nacionalnog parka Drina na području Republike Srpske, pored već postojećeg Nacionalnog parka Tara na teritoriji Srbije, stekli uslovi za uspostavljanje prekograničnog rezervata biosfere „Drina“, koji bi obuhvatao zaštićena područja na teritoriji dve susedne države. Uz to, u Bajinoj Bašti, gradu na samoj granici između dve države, meštani svake godine organizuju Drinin dan, akciju čišćenja obale reke i širenja svesti o važnosti njenog očuvanja.
U Skadarsko jezero, najveće jezero na Balkasnom poluostrvo, godišnje se izlije preko 60 miliona tona otpadnih voda, usled činjenice da na kanalizacionu mrežu nije priključen veliki udeo stanovništva iz okolnih mesta.
Preko reke Zete, sa farmi svinja, goveda i živine, otpadne vode sa organskim materijalom završavaju u jezeru koje je prirodna granica Crne Gore i Albanije. Kanalizacija se putem reka Morače i Rijeke Crnojevića, uglavnom bez prethodnog tretmana, takođe direktno izliva u jezero.
Otpadne vode i crveni mulj, inače opasni otpad, poreklom iz obližnjeg pogona za proizvodnju aluminijuma, opterećeni teškim metalima, nitratima, fenolima i amonijakom, takođe stižu do jezera, dok sa poljoprivrednih površina u Skadarskom jezeru završavaju pesticidi i herbicidi.
Sve ovo povećava količinu organske supstance u jezeru, zatim povećava i broj algi, a smanjuje količinu kiseonika u vodi i samu providnost vode. Biodiverzitet trpi negativne posledice –smanjuje se broj vrsta riba i menjaju se njihove odlike. Kako je Skadarsko jezero jedno od pet najznačajnijih zimovališta za ptice u Evropi, ukupno stanje kvaliteta životne sredine u ovom ekosistemu utiče i na njih.
Međutim, ni tu nije kraj – kroz lanac ishrane, povećava se akumulirana koncentracija polutanata, pa tako čovek uvek bude poslednja, neminovna žrtva svih negativnih antropogenih uticaja.
Dobra vest je da je u toku proces izgradnje postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u Podgorici, što će delimično ograničiti zagađenje jezera, obezbeđenjem trajne zaštite reke Morače, podzemnih voda i vodoizvorišta u slivu Skadarskog jezera. Crna Gora tako postaje prva zemlja Zapadnog Balkana koja je dobila bespovratna sredstva kroz Investicioni okvir za Zapadni Balkan (WBIF) za projekte zaštite životne sredine u okviru Berlinskog procesa.
Na prostoru Nacionalnog parka Skadarsko jezero zabranjen je ribolov svih vrsta riba i drugih vodenih organizama, kao i kretanje svih plovila po vodenoj površini, do poboljšanja hidroloških prilika. Ove zabrane delovale su suprotno postavljenom cilju – učestalošću krivolova, i to električnom energijom; posledično, nanosi se šteta endemičnim vrstama krapu i ukljevi, kao i kudravim pelikanima, retkoj evropskoj vrsti koja naseljava nacionalni park.
Sa druge strane, pogranično jezero Ohrid trpi preveliku urbanizaciju obale. Neodgovarajući urbani razvoj i eksploatacija obale, nekontrolisano šire turizam, a time i povećavaju zagađenje i destrukciju životne sredine. Planirani projekti na obali Ohridskog jezera i Nacionalnog parka Galičica mogu potencijalno dovesti do presušivanja poslednje močvare ovog regiona– Studenčiškog blata, dok bi planirana izgradnja ski-centra na planini mogla znatno da naškodi biodiverzitetu Galičice.
Dok se Ohridsko jezero puni vodom iz tri reke, većina jezerske vode potiče iz Prespanskog jezera, čiji nivo vode opada usled prevashodno prirodnih faktora – porasta temperature, odsustva kiše i relativno suvih zima.
UNESCO zato preporučuje da se kulturno i prirodno nasleđe Ohridskog regiona stavi na listu ugroženog svetskog nasleđa.
Nakon što protekne kroz Nemačku, Austriju, Slovačku, Mađarsku i Hrvatsku, Dunav protiče kroz državu koja prečišćava tek 10 procenata svojih otpadnih voda – kroz Srbiju, u kojoj se u njena dva najveća grada otpadne vode izlivaju direktno u reku. Beograd je takođe jedina evropska prestonica u kojoj se nefiltrirane otpadne vode izlivaju u reku. Oko trećine od skoro dva miliona stanovnika glavnog grada Srbije nije povezano na kanalizacionu mrežu, te se oslanjaju na septičke jame čiji se sadržaj izbacuje direktno u reke.
Industrijske vode fabričkih postrojenja, opterećene teškim metalima i opasnim hemikalijama, bez prethodnog tretmana, takođe završavaju u Dunavu.
Istraživanje austrijskih naučnika sprovedeno na 2.600 kilometara dugom toku Dunava od njegovog izvora u Nemačkoj, do ušća u Crno More u Rumuniji pokazalo da je naproblematičnija ekološka situacija upravo u Srbiji.
Sreća u nesreći je što su ovi ekosistemi pogranični, te je o njima dužno da brine više nacija. Usklađenim politikama upravljanja pograničnim oblastima mogu se očuvati zajednička dobra. Na kraju, u interesu je svih susednih država regiona propisivanje i poštovanje pravila koja će zaštiti i obnoviti ekosisteme Skadarskog i Ohridskog jezera, Drine i lepog, možda ponovo plavog Dunava.
Autor: Jelena Jeremić
